Atlantski Savet Srbije Dobrodošli na zvaničnu prezentaciju Atlantskog Saveta Srbije
Related Articles
Postoje dva analitička principa koja vredi ponoviti pre nego što uđemo u niz tarifa koje je Trampova administracija objavila prošle nedelje. Prvi je da smo ušli u neusidreni svetski poredak, stanje u kome jedna geopolitička era prelazi u drugu. Sve stvari koje su bile izvesne u prošlosti postale su neizvesne – oluja pre zatišja koju se primenjuje na američku politiku.
Druga je razlika između geopolitičkih imperativa i geopolitičkog inženjeringa. Geopolitički imperativi primoravaju nacije da deluju na određene (i predvidljive) načine. Geopolitički inženjering je način na koji nacije upravljaju svojim geopolitičkim imperativima, proces koji zahteva balansiranje unutrašnje politike jedne nacije između onih koji pozdravljaju novu realnost i onih koji joj se protive. Ishod je predvidljiv, čak i ako je proces u kome nastaje manje predvidljiv, osim ishoda koji diktira geopolitička realnost.
Imajući to na umu, trenutna geopolitička realnost je sledeća: Svetski poredak koji je postojao tokom 20. veka je okrnjen, a nova era se konstruiše. Nalazimo se u periodu u kojem norme iz prošlog veka više nisu aktuelne. To je retko i uznemirujuće vreme, ali tokom ljudske istorije ovo je bila normalna abnormalnost.
Poredak u poslednjih stotinak godina je započeo sa zapadnoevropskim carstvima, koja su koristila svoj pristup Atlantskom okeanu da dominiraju velikim delom ostatka sveta, posebno neevropskim delovima istočne hemisfere. Istočna Evropa je u velikoj meri bila isključena iz imperijalne moći. Velika Britanija je uzela lavovski deo imperijalnog bogatstva, a slede Francuska, Španija i Holandija. To što je kontinent bio toliko podeljen na nezavisne države učinilo je rat neizbežnim.
Ovaj evropski vek se sastojao od tri različite faze. Prvi je bio pokušaj Nemačke da restrukturira svoj imperijum, a time i Evropu, što je dovelo do Prvog svetskog rata. Druga faza je bio Drugi svetski rat, koji je rezultirao slabom i podeljenom Evropom, ali uzlaznom silom u Sovjetskom Savezu i Sjedinjenim Državama. Njihove potrebe za pristupom Atlantiku i kontrolom atlantske Evrope dovele su do treće faze, Hladnog rata. SAD i Sovjeti su podelili Evropu, prvi su zauzeli zapad, a drugi istok. Sukob koji je usledio obeležio je konfrontaciju u Evropi duž podele istok-zapad i, što je najvažnije, globalni proksi rat za ostatke evropskih imperija. U Africi i Aziji, na Bliskom istoku i u Južnoj Americi vođeni su direktni ratovi, proksi bitke i tajne i otvorene operacije, koje je uvek obuzdavala geopolitička realnost uzajamnog sigurnog uništenja kroz nuklearni rat.
Centralno za strategiju hladnog rata SAD bilo je stvaranje ekonomskog sistema koji je koristio Vašingtonu na račun Moskve. Ekonomske koristi od savezništva sa SAD bile su veće od koristi od savezništva sa Sovjetima. Moskva bi mogla da ponudi podršku režimima koji vladaju zemljom, ali ne i samoj zemlji. SAD bi mogle i jedno i drugo. Vašington je svoje ogromno bogatstvo koristio za upravljanje Zapadnom Evropom i takozvanim Trećim svetom. Ona je osmislila strategiju za liberalizaciju i olakšanje trgovine širom kapitalističkog Zapada predvođenog SAD. Ova strategija je uključivala tarife, što je omogućilo oporavljenim evropskim i novonastalim ekonomijama Trećeg sveta da pristupe američkom tržištu. Slobodna trgovina – kao princip ako ne i realnost – bila je stoga glavno oružje u Hladnom ratu, ono koje je pomoglo u obnovi Zapadne Evrope i potkopavanju Sovjetskog Saveza. Nije bilo jeftino, ali su SAD mogle da plate račun. Njihovo bogatstvo je omogućilo njenoj privredi da efikasno funkcioniše uprkos neuravnoteženim tarifama i stranoj pomoći. To je bio i politički uspeh; Domaće cene u SAD ostale su niske zbog niske cene uvozne robe, proizvedene jeftinom radnom snagom. To je bila dobitna kombinacija za SAD i njihove klijentske države.
Na neki način, Hladni rat je nadživeo pad komunizma. Rusija je ostala vojna sila, a SAD su nastavile svoju strategiju vojnog i ekonomskog ratovanja. Ali rat u Ukrajini je bio pravi ekser u hladnoratovskom kovčegu. Ograničenja ruske vojne i ekonomske moći naterala su Vašington da preispita svoj imperativ pružanja otpora Rusiji odbranom Evrope i, zaista, same vrednosti ekonomske dimenzije Hladnog rata. Prenos industrijske proizvodnje u područja raspadnutog evropskog saveza stvorio je sistem oslanjanja u SAD na stranu proizvodnju.
Jednostavno rečeno, to znači da bi obustavljanje ili prekid izvoza iz ovih zemalja, posebno Kine, mogao da ugroze američku ekonomiju. Zemlje od kojih su SAD zavisile bile su podložne unutrašnjim silama kao što su štrajkovi, pobune, državni udari i tako dalje. Finansijski troškovi i koristi za Sjedinjene Države u ovom odnosu su se promenile, a rizici zavisnosti su sve veći kako se širenje offshoringa povećava. Na primer, Kina bi mogla da odluči da se odrekne ekonomskih koristi od izvoza u SAD u korist političkih ili vojnih koristi od slabljenja američke proizvodnje. Štrajkovi ili nemiri u Evropi mogli bi učiniti isto, čak i bez namere da naškode Sjedinjenim Državama.
Slobodna trgovina – ili trgovina u kojoj tarife jačaju finansije drugih zemalja i slabe privredu kupca – može postati toliko ekstremna da rizici nadmašuju koristi. Finansijska dimenzija može biti pozitivna ili negativna za naciju, ali dostupnost proizvodnih dobara zavisi ne samo od koristi za zemlje izvoznice, već i od geopolitičkih ambicija (i stabilnosti) tih zemalja. Kina je istorijski nestabilna zemlja. Ostale zemlje su manje-više takve. Opasnost od nacije koja nije u stanju da nastavi sa isporukom osnovnih proizvoda u SAD zbog ambicija, rata ili nestabilnosti je uvećana utoliko što se oslanja na uvoz da bi pokrenula sopstvenu ekonomiju.
Dostupnost i niske cene nisu zagarantovane u međunarodnoj trgovini. SAD su stvorile sistem koji je u teoriji bio koristan, ali u stvarnosti ranjiv na unutrašnje događaje u zemljama izvoznicama. Međutim, praćen ubrzanim finansijskim neravnotežama, sistem je zastareo. Stoga nije iznenađujuće da, kako ruska pretnja nestaje, SAD menjaju svoje strategije, uključujući trgovinu.
Od procesa imperativa koje generiše geopolitička realnost prelazimo na inžinjering nove realnosti. Finansijska pitanja su deo ekonomskog procesa, kao što su vojna pitanja deo geografskog procesa, i oba su deo geopolitike. Nedavno povećanje tarifa deo je reinženjeringa finansijskog sistema. Dok široka geopolitička analiza ima zabrinjavajuću eleganciju, inženjering ima detaljniju stvarnost. Razmotrimo reku i inženjering mosta preko nje. Tok reke je predvidljiv. Inženjering je složeniji i podložniji greškama. Kada pogledamo nedavne akcije predsednika Donalda Trampa, reka se mora preći, ali izgradnja mosta je složena i neizvesna – i podložna greškama. Stoga, nacrt za redefinisanje sistema mora biti osmišljen, iako je ishod Trampovih početnih akcija neizvestan, čak i ako se njihova namera čini jasnom.
Njegova namera je da šokira sistem, a pretpostavlja se da otvori vrata preciznijem inženjeringu, iako se to mora pokazati u istoriji, a zatim ili kodifikovano kao što je prethodni sistem bio ili brzo odbačeno kao ekonomski neuspeh. Postoji mnogo ekonomskih interesa u sektorima američke privrede u kojima neposredna korist nadmašuje dugoročne rizike, kao i u sektorima u kojima je finansijska realnost već imala veliki uticaj. Tramp očigledno pokušava da uradi što je više moguće u prvih 100 dana – pre nego što se završi period medenog meseca. Pošto je preostalo oko 20 dana, i sa demokratama koje se oporavljaju od šoka poraza i republikancima nesigurnim, ali i dalje lojalnim, Tramp može zaključiti da su dugoročno planiranje i izgradnja koalicije nemogući. Ali kao što su to činili i drugi predsednici pre njega, on deluje brzo i drastično, nadajući se da će kasnije revidirati po potrebi. Ovo je inženjerska stvar, koja deluje neočekivanom brzinom na naizgled nekoherentan način, restrukturira kada je prinuđena na povlačenje zbog jake nacionalne i međunarodne opozicije, ali je uspostavila strateški princip za pregovore koji će dovesti do ishoda.
Imperativ je da se prevaziđe sistem trgovine koji je ruska slabost učinila zastarelim. Ovakvo ponašanje nije bez presedana i nije nastalo iz vazduha, ali inženjering je mesto gde neizvesnost živi. Neusidren svet pokušava da pronađe novo sidro.
